Шармон Леби је списатељица и стилисткиња одрживе моде која проучава и извештава о пресеку еколошке заштите, моде и BIPOC заједнице.
Вуна је материјал за хладне дане и хладне ноћи. Овај материјал је сродан одећи за активности на отвореном. То је мекан, пахуљаст материјал, обично направљен од полиестера. Рукавице, капе и шалови су направљени од синтетичких материјала који се називају поларни флис.
Као и код сваке обичне тканине, желимо да сазнамо више о томе да ли се флис сматра одрживим и како се он упоређује са другим тканинама.
Вуна је првобитно створена као замена за вуну. Године 1981, америчка компанија Malden Mills (сада Polartec) преузела је водећу улогу у развоју материјала од четканог полиестера. Кроз сарадњу са Patagonia, наставиће да производе тканине бољег квалитета, које су лакше од вуне, али и даље имају својства слична животињским влакнима.
Десет година касније, појавила се још једна сарадња између Polartec-а и Patagonia-е; овог пута фокус је био на коришћењу рециклираних пластичних флаша за производњу вуне. Прва тканина је зелене боје, боје рециклираних флаша. Данас, брендови предузимају додатне мере за избељивање или бојење рециклираних полиестерских влакана пре него што ставе рециклирана полиестерска влакна на тржиште. Сада постоји низ боја доступних за вунене материјале направљене од отпада након потрошње.
Иако се вуна обично прави од полиестера, технички се може направити од скоро било које врсте влакана.
Слично као и сомот, главна карактеристика поларног флиса је флисова тканина. Да би створио пахуљасте или подигнуте површине, Малден Милс користи цилиндричне челичне жичане четке како би прекинуо петље настале током ткања. Ово такође потискује влакна нагоре. Међутим, ова метода може изазвати нагомилавање тканине, што резултира малим куглицама влакана на површини тканине.
Да би се решио проблем гњечења, материјал се у основи „брија“, што чини тканину мекшом на додир и може дуже задржати свој квалитет. Данас се иста основна технологија користи за производњу вуне.
Чипс од полиетилен терефталата је почетак процеса производње влакана. Остаци се топе, а затим пропуштају кроз диск са веома финим рупама који се назива спинерет.
Када растопљени фрагменти излазе из рупа, почињу да се хладе и стврдњавају у влакна. Влакна се затим преду на загрејаним калемовима у велике снопове који се називају кудеље, који се затим растежу да би се направила дужа и јача влакна. Након истезања, добијају наборану текстуру помоћу машине за пресовање, а затим се суше. У овом тренутку, влакна се секу на инче, слично влакнима вуне.
Ова влакна се затим могу претворити у пређу. Увијене и исечене куђе се пропуштају кроз машину за гребенање да би се формирали конопци од влакана. Ови праменови се затим убацују у машину за предење, која прави финије праменове и преде их у калемове. Након бојења, користите машину за плетење да бисте исплели нити у тканину. Одатле се производи гомила пропуштањем тканине кроз машину за дресирање. На крају, машина за шишање ће одсећи подигнуту површину да би се формирала вуна.
Рециклирани ПЕТ који се користи за производњу вуне добија се од рециклираних пластичних флаша. Отпад након потрошње се чисти и дезинфикује. Након сушења, флаша се дроби у мале пластичне фрагменте и поново пере. Светлија боја се бељи, зелена флаша остаје зелена, а касније се боји у тамнију боју. Затим се прати исти поступак као и код оригиналног ПЕТ-а: истопите комаде и претворите их у нити.
Највећа разлика између флиса и памука је у томе што је један направљен од синтетичких влакана. Флис је дизајниран да имитира вунени флис и задржи његова хидрофобна и термоизолациона својства, док је памук природнији и свестранији. То није само материјал, већ и влакно које се може ткати или плести у било коју врсту текстила. Памучна влакна се чак могу користити за израду вуне.
Иако је памук штетан по животну средину, генерално се верује да је одрживији од традиционалне вуне. Пошто је полиестер који чини вуну синтетички, може бити потребно неколико деценија да се разгради, а стопа биоразградње памука је много бржа. Тачна стопа разградње зависи од услова тканине и од тога да ли је направљена од 100% памука.
Вуна направљена од полиестера је обично тканина отпорна на ударце. Прво, полиестер се прави од нафте, фосилних горива и ограничених ресурса. Као што сви знамо, прерада полиестера троши енергију и воду, а садржи и много штетних хемикалија.
Процес бојења синтетичких тканина такође има утицај на животну средину. Овај процес не само да користи много воде, већ и испушта отпадне воде које садрже неутрошене боје и хемијске сурфактанте, који су штетни за водене организме.
Иако полиестер који се користи у вуни није биоразградив, он се разлаже. Међутим, овај процес оставља ситне фрагменте пластике који се називају микропластика. Ово није проблем само када тканина заврши на депонији, већ и приликом прања вунене одеће. Потрошачка употреба, посебно прање одеће, има највећи утицај на животну средину током животног циклуса одеће. Верује се да се око 1.174 милиграма микровлакана ослобађа када се синтетичка јакна пере.
Утицај рециклиране вуне је мали. Енергија коју користи рециклирани полиестер смањена је за 85%. Тренутно се рециклира само 5% ПЕТ-а. Пошто је полиестер влакно број један које се користи у текстилу, повећање овог процента имаће велики утицај на смањење потрошње енергије и воде.
Као и многе ствари, брендови траже начине да смање свој утицај на животну средину. Заправо, Polartec предводи тренд новом иницијативом да своје текстилне колекције учине 100% рециклабилним и биоразградивим.
Вуна се такође прави од природнијих материјала, као што су памук и конопља. Они и даље имају исте карактеристике као техничко руно и вуна, али су мање штетни. Са већом пажњом посвећеном циркуларној економији, материјали биљног порекла и рециклирани материјали ће се вероватније користити за производњу вуне.
Време објаве: 14. октобар 2021.